Занимација

НЕОБИЧНА АТРАКЦИЈА У БЕОГРАДСКОМ „ВРТУ ДОБРЕ НАДЕ”
Кокице заувек
Сачувано је само неколико оригиналних Креторсових кочија за кокице из XIX века. Једне су у Музеју у Мериону, две у приватним збиркама у Белгији и Швајцарској... Најочуваније, и једине на којима се још праве омиљене грицкалице, налазе се у Зоолошком врту у српској престоници, на радост дечурлије овдашње. Американци су за тај примерак нудили вртоглаве цифре, али им је продавац-власник мирно саопштио да су ту на продају само кокице

Пише: Милош Лазић

Кад се Франциско Писар с изгладнелом посадом 1502. године искрцао на тле Латинске Америке, дочекали су их задивљени домороци с понудама у знак добродошлице. Само, нису их нуткали златом, драгим камењем, перјем рајских птица, парадајзом, кукурузом и кромпиром, сувенирима које су ови „просвећени мисионари” открили доцније и због њих уништили ту напредну цивилизацију. Понудили су их кокицама! Збуњени конквистадори су на трен вратили мачеве у каније и бојажљиво кушали непознато јело, да би тренутак касније облапорно навалили да га зобају! Ето како је ова чудесна, аутохтона индијанска посластица прокрчила себи пут до стомака и срца доконих, како би се крајем претпрошлог века одомаћила свуда по свету.
Крај деветнаестог столећа убележен је у повест кокица по још једном важном догађају. Наиме, 1893. године извесни Чарлс Креторс је патентирао први аутоматски апарат за прављење те „спортске занимације” и изложио га на изложби у Чикагу, а да овај догађај није био толико безначајан потврђује податак да је том приликом и генијални Никола Тесла представио неколико својих изума!
Све ово, и још много тога приде, може се дознати у Музеју кокица у граду Мериону, у америчкој савезној држави Охајо, и у београдском Зоолошком врту, од Зорана Вујановића, поносног власника последњег „кокомобила” на свету који и након једанаест деценија још ради. Тај весели и разговорљиви продавац кокица и осталих грицкалица насмејао се на кованицу „кокомобил”. Допала му се, али је приметио и да је семантички погрешна, јер би том чудном хибриду пре пристајао назив „кококочије”! Мада, кад се боље завири, тај необичан апарат на точковима не личи на дилижансе из каубојских филмова, нити на овдашње фијакере, а ако би му се тражио парњак, то би морала бити једино она необична амишка кочија скромно сведених линија.

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА КОКИЧАРЕЊА

Иако апарата за кокице има по Србији на сваком ћошку па већ одавно не привлаче пажњу, овај је права атракција, посебно за туристе из Америке када скитњу престоницом Србије заврше на Калемегдану, у Врту добре наде.
– Ендрју, чукунунук Чарлса Креторса, који је баштинио овај необичан породични бизнис, навраћао је у Европу како би се својим очима уверио да кочија коју је осмислио и произвео његов славни предак збиља постоји и да још ради – не без поноса прича Зоран. – Изненадио се, посебно када је дознао да сам уз помоћ пријатеља успео да реконструишем неке њене важне делове, па данас важи за најочуванију. А, одушевио се када сам му рекао да, иако његовог претка у свету славе као творца машине, сматрам да је његова важнија иновација била додавање том специјалитету путера и соли, чиме је коначно уобличио препознатљив укус. Јер, и он мисли исто!
Мистер Ендрју је, заправо, пета генерација Креторса на челу предузећа које од оснивања 1885. године носи име „Креторс и компанија” („C. Cretors & Company”) и данас покрива око деведесет одсто светског тржишта машина за производњу кокица. Што би се рекло, од десет апарата за кокице било где у свету, само један не потиче из њихове фабрике у Вуд Дејлу, у Илиноису!
– Похвалио ми се да је у посао укључио и сина, па сам закључио да ће бизнис с кокицама цветати, ако не заувек, оно бар кроз још једну генерацију Креторса.
Зоран Вујановић је, иначе, рођен у Нишу, али је одрастао у Сокобањи, дипломирао у средњој туристичко-угоститељској школи и уписао се на факултет, па упркос жељи и надама родитеља, посветио – кокицама!
– Криза током деведесетих година прошлог века већини младих није давала прилику да бирају и извољевају – уздахнуо је. – Ја сам још и добро прошао, не кајем се! Служио сам војску 1989. године у Сомбору и памтим да је пред касарном био један апарат за кокице, а крај њега вечито ред сладокусаца. То ме је подстакло да покушам у овом послу. Шест година касније увезао сам први апарат, поштено платио царину, извадио дозволе и почео. Код нас су се тиме по традицији бавили Горанци, али они су се ослањали на италијанску технологију, а мој први апарат је био управо амерички „креторс”. Уз њега сам добио и обимну књигу, такорећи енциклопедију „кокичарења”. У тој књизи се спомињу овакве кочије као важан раритет њиховог техничког родослова.
Прича да је апарата за кокице на точковима било и пре, али овај модел је први и једини који је пројектован за коњску запрегу. Отуда и чудан назив „Cretors Popcorn Horse-drown Wagon”.
– Модел је угледао светлост дана већ 1904. године, а произведено их је толико мало да су данас историјски артефакти и музејски експонати, понегде и круне колекционарских збирки – вели Зоран. – Ову „госпођицу”, заведену под бројем 3706 из 1906, успео сам да купим сто година касније на некаквој аукцији. Мада, сумњам да бих успео да ми се није нашао Стева Живковић, наш земљак који деценијама живи у Чикагу, јер ја, као странац, нисам имао права да учествујем.

ПОВЕСТ НА АУКЦИЈИ

А онда је Зоран Вујановић урадио нешто слично оном што је учинио и Сава Косановић са заоставштином Николе Тесле, свога ујака, шест деценија раније.
– Креторсу није сметало што је машину купио Србин, али се искрено зачудио што су ми уопште допустили да је извезем из САД – каже уз смех. – Они тамо имају много више поштовања за своју историју. Понудио је одмах да је откупи, проценивши је од ока на суму од које би се просечном човеку завртело у глави, а стекао сам огроман углед када сам му објаснио да немам намеру да је продајем! Само тиме могу да протумачим предлог да ми убудуће бесплатно шаље све делове за њу, ако затребају!
То је можда нормално за државу која сопствену повест бележи од 1783. године, па јој је сваки истински артефакт незаменљив и велики као кућа, али у Србији то буди сумњу у добре намере.
– Ма, какви – уозбиљио се Зоран. – Дописујемо се повремено... мада се он пре свега занима за судбину кочија, па верујем да се потајно нада да ћу се пресалдумити и продати их. Можда, али претходно би требало да се догоди неко велико чудо!
Тако се дознаје да је са својим „кококочијама” у Врту добре наде тек четири године, и да је доспео захваљујући прво (по временском следу) академику Душану Ковачевићу, познатом драмском писцу који га је ономад открио на Земунском кеју, па покојном Вукосаву Бојовићу, једином који је препознао значај „кококочија” и Зокијеву посвећеност том наизглед прозаичном послу, а коначно малим и великим посетиоцима Зоолошког врта који га непогрешиво проналазе у лавиринту стаза.
Зоран нам озбиљно прича о хранљивим вредностима кокица, у шали наводи и неколико „дијета” које у основи имају тај специјалитет, а спомињу их прилично озбиљни научници и мање озбиљни часописи.
– Него, знате ли да су Европљани први почели да их заслађују, док им по Азији мењају укус зачинима и зачинским биљем – пренуо се. – Нека ме оптуже да сам конзервативни традиционалиста, на то никада не бих пристао. Па, када је неопходно да префарбам ове кококочије, ја и боју за њих купујем у Америци. Ону, оригиналну.

***

Руда
– Мистер Ендрју Креторс ми је опростио што сам са кочија скинуо руду уз коју су се некад презали коњи када сам му објаснио да више бринем за нашу децу него за њихову историју – каже Зоран Вујановић. – А задивио се што ту руду, упркос свему, чувам и данас... па ако кочију његовог претка икад комплетирамо, нека нам се нађе.